Moje školovanje

 

U ovom tekstu ću opisati kako je proteklo moje školovanje. Da počnemo od upoznavanja sa učiteljicom. 

29. juna 2004. mama, tata i ja smo otišli na razgovor kod školskog psihologa, i tamo sam upoznao i buduću učiteljicu. Sećam se da mi je ona pričala da u učionici postoji akvarijum sa ribicama, i da mi je naglasila da ćemo ih hvatati, što me je jako obradovalo.

Radovao sam se polasku u školu, jer sam smatrao da svako dete treba da pohađa redovnu školu. Želeo sam i da steknem novo društvo, kako bih mogao i da se zbližim sa nekim.

Naravno da se sećam prvog dana škole. Sedeli smo u svečanoj sali i gledali priredbu. Lepo sam se osećao, jer sam hteo da vidim kako izgleda škola, ali sam malo imao tremu, i bio sam nestrpljiv da što pre odem u učionicu. Kad smo konačno otišli tamo, video sam po prvi put svoje nove drugove i drugarice i njihove roditelje.

Interesantno je da učiteljica nije pomenula da u razradu postoji dete koje je drugačije od ostalih. Prijatno sam se osećao u učionici, ali me je nervirala jedna devojčica sa kojom sam sedeo u klupi, koja je plakala. Bio sam se uznemirio zbog toga.

Pošto sam već išao u vrtić i navikao da budem bez roditelja, smatrao sam da je potpuno normalno da i u učionici budem bez njih. Nisam se uplašio što smo ostali sami sa učiteljicom. Decu iz razreda nisam od ranije poznavao, ali smo se međusobno upoznavali što na velikim odmorima, što na časovima. Naša učiteljica je bila dobra, i zaista nas je puno čemu naučila. Ponekad mi nešto od onoga što smo radili na času nije bilo jasno, pa sam je pitao za objašnjenje. Ona je uvek insistirala da se malo više potrudim, i govorila mi je – „Mora da se misli“.

Kada bi me mrzelo da razmišljam, za vreme kontrolnih ili pismenih zadataka, ja sam se snalazio tako što sam pokušavao da prepišem od drugova i drugarica iz klupe, sa kojima sam sedeo, ali su mi i oni i učiteljica govorili da moram sam da se potrudim. Naravno da mi se to i nije baš dopadalo, ali sam morao da se prilagodim.         

Učio sam skoro sve isto kao i druga deca, kod kuće su mi pomagali roditelji. Dok smo bili kod učiteljice, voleo sam matematiku, i to najviše tekstualne zadatke, ali se često dešavalo da dobijemo zadatke u kojima piše samo “Izračunaj”. Ja te zadatke nisam voleo da radim,  iako sam umeo da izračunam. Kada su došli neki teži zadaci iz matematike, njih nisam uspevao da uvek uradim, pa mi se to i nije baš dopadalo    

Pored učiteljice, imali smo i dve nastavnice engleskog, jedna nam je predavala u prvom, drugom i pred kraj četvrtog razreda, a druga, koja je bila na zameni, je došla u trećem razredu i otišla pred kraj četvrtog. One su bile dobre, pomagale su mi ako mi nešto nije bilo jasno. Ipak sam se ponekad na njihovim časovima, kad se umorim, igrao nekih svojih igara, glumio sam voditelja, a to se njima i nije baš dopadalo, jer sam time remetio nastavu. Kasnije sam se toga igrao malo manje, a potom sam to prestao. Sećam se jednog kontrolnog zadatka iz engleskog -  imali smo zadatak da obojimo čamce u boje čiji su nazivi bili napisani na engleskom. Ja  sam prvo zadatak uradio tačno, ali sam video da je drugarica obojila drugačije, pa sam mislio da sam pogrešio, i sve sam ponovo obojio kao i ona. Nastavnica mi taj zadatak nije priznala.

Nastavnica likovnog je prema meni bila fina, ljubazna, spremna za priču sa mnom, čak mi je i dopuštala da crtam ono što sam ja želeo, i u tome sam baš uživao. Voleo sam da idem na časove likovnog.

Vremenom sam upoznao i druge zaposlene u školi, voleo sam da pričam sa tetkicama o temama koje su me zanimale, a najviše sam voleo da idem za školskim domarom. U sećanju mi je ostao trenutak, kada je on iz svoje kancelarije uzeo bušilicu da je odnese u trpezariju, i to mi je bilo mnogo smešno. On mi je čak  zapretio da će da me tuži kod tate. Svaki odmor sam koristio da se raspitam za njega, ili da ga pratim tamo gde je išao i da gledam šta on radi,  zbog čega nisam imao vremena za druge stvari.

 Direktor moje škole uvek je bio ljubazan prema meni, bio je raspoložen da me sasluša kad bih imao šta da kažem, i uvek se raspitivao kako mi je u školi, što mi je mnogo značilo.

Na odmorima sam voleo i da čekam da vidim učiteljicu kako ustaje, zbog čega nisam imao vremena za užinu, i to me je uznemiravalo, pa sam, čim bi ona ustala ubrzavao svoj ritual, da bih mogao da užinam i stignem na sledeći čas.

Od dece sam voleo da se družim sa mojim drugaricama Lanom, Nađom, Andrijanom, Minom, i Marijom. Sa nekima se i dalje viđam i čujem, a sa nekima ne. Kasnije su u naš razred došle i i Nikolija (u četvrtom razredu) i Tijana (u petom), i sa njima sam takođe i do dana današnjeg blizak prijatelj. Družio sam se i sa nekim dečacima, ali se pojedini nisu snalazili u načinu komunikacije sa mnom.          

Izleti će mi takođe ostati u lepom sećanju tokom prve četiri godine školovanja. Na izlete sam išao sam, bez roditelja, i na njima mi je bilo jako lepo. Najviše smo išli u Vojvodinu, i tamo smo razgledali salaše.

Takođe, i na rekreativnim nastavama mi je bilo lepo, samo što tamo nisam išao sam kao na izlete, već su roditelji i sestra išli sa mnom, da bi mi pomogli da se snađem, i da bi pomogli i našoj učiteljici. Išli smo na Zlatibor, u Arilje, na Taru i u Vrnjačku Banju. Na svakoj od ovih rekreativnih smo išli u šetnje po prirodi, a u sećanju će mi ostati i zanimljivi maskembali i muzičke večeri na koje sam voleo da idem, jer je na njima bilo i plesa.

Svake godine, spremali smo i priredbe, a u njihovoj pripremi je učiteljici pomagao i moj tata. U njima sam i ja učestvovao, ali ne u skečevima, već kao član hora.              

Bilo mi je jako teško kad smo se opraštali od učiteljice, ali sam hteo da se pravim veliki kao da je  to potpuno normalno. Neki drugovi su plakali, ja nisam, nego sam hteo da pokažem kao da sam spreman za tu promenu.         

Negde u to vreme sam upoznao novu razrednu, inače nastavnicu matematike, koja je uvek bila ljubazna prema meni. Nekada se dešavalo da se uznemirim, a ona je nalazila način kako da me smiri, govoreći mi da će sve biti u redu. Kada su se radili kontrolni zadaci  iz matematike, ona je meni uvek pomagala, tako što bi me ohrabrivala da nastavim dalje kada rešim neki zadatak. Neki zadaci su mi bili teški, ali sam se trudio da ih uradim.

U petom razredu mi je bilo prilično teško, zato što nije bilo učiteljice da me ohrabri da nastavim dalje, da me bodri. Takođe, bilo mi je prilično teško što sam morao da menjam kabinete i sve to da zapamitim, ali su mi drugovi pomogli da zajedno sa njima nađem učionicu i odmah mi je bilo lakše.          

Neki nastavnici su mi pomogli i donekle prilagođavali gradivo, a neki manje. Što se tiče predmeta, voleo sam srpski, zato što smo čitali komedije, i kad god smo radili neke lekcije, ja sam sebe zamišljao kao novinara ili pisca. Engleski sam voleo zato što je nastavnica bila dobra prema meni, i uvek me je pohvaljivala kad god sam nešto čitao ili prevodio, ili kada sam dobio neku dobru ocenu – prosto na njenim časovima mi je bilo zanimljivo. Tehničko mi je bilo interesantno jer sam sebe zamišljao kao domara, pošto mi je on bio jedna od omiljenih ličnosti u školi. Nastavnici, koji su mi predavali ovaj predmet su bili dobri prema meni i pomagali mi. Matematika mi je bila omiljeni predmet, iako su mi neki zadaci bili teški.

Od predmeta koje nisam voleo izdvojio bih hemiju, jer se nisam snašao u pojedinim zadacima, koji su mi bili baš teški, ali sam se ipak trudio da naučim onoliko koliko sam mogao. Nastavnicu hemije nisam voleo, zato što mi se nije dopadalo to što, kad je nešto pitam da mi objasni, ona to ne uradi, nego mi je govorila “Neću da ti kažem”. Fizika mi isto tako nije baš bila omiljeni predmet, ali je zato nastavnica bila jako fina prema meni.

Nastavnik istorije je bio dobar prema meni, ali se u nekim situacijama nismo slagali. Recimo, kad smo u petom razredu radili kontrolni, bilo mi je teško, jer sam puno učio, ali nisam razumeo zadatke koje smo tada radili, pa, kad je posle nekog vremena nastavnik podelio kontrolne, meni je dao lošu ocenu. Zbog toga sam se uznemirio i nisam znao šta da radim. U to vreme sam imao običaj kad se uznemirim da jako lupam nogama. Takvo ponašanje nije uobičajeno kod drugih, ali je to bilo jače od mene, pa nisam mogao da se suzdržim. Na kraju, nastavnik je viknuo -  “Lazareviću bre!”. Ipak, kasnije smo lepo sarađivali.

U prva dva razreda nam je veronauku predavala jedna nastavnica koja je bila dobra. Međutim, na jednom od časova sam se slučajno sapleo i udario, i to prilično jako. Bolelo me je, pa sam se požalio nastavnici, o ona je rekla “Tako nas Bog kažnjava kada nismo dobri”.    Međutim, u trećem razredu je ona otišla, a došao je novi nastavnik veronauke, koga sam mnogo zavoleo i voleo sam  da idem na njegove časove. Na svakom času sam imao običaj da igram košarku, pošto smo u jednoj od učionica imali košarkašku loptu i koš, a voleo sam i da imitiram neke poznate ličnosti. Nastavnik me je tada upozoravao da to ne radim. I dan danas, kad se sretnemo, mi se srdačno pozdravimo i ispričamo.

Što se tiče časova fizičkog, i na njima mi je bilo lepo, ali nisam učestvovao u igrama, jer mi nisu bile zanimljive, niti su mi bila jasna pravila. Ipak sam pomalo i  uspevao da pratim nastavu, i kod učiteljice, ali i kod nastavnice fizičkog,  sa kojom sam imao lep odnos. Ona je prema meni bila ljubazna kad god smo pričali. Ipak, i te časove sam koristio da sebe zamišljam kao voditelja.

 Negde na početku šestog razreda je trebalo da odgovaram geografiju, pa sam nekoliko dana baš mnogo učio, što mi je prilično teško palo. Ušao sam na čas, pevajući “Geografija, kompozitori”, pošto mi je mama, dok smo učili lekcije, rekla da i kompozitori moraju da znaju  geografiju. Nastavnici se učinilo da sam ja rekao da je geografija glupa, pa mi je poručila da neće više uopšte da diskutuje. Ja sam želeo da odgovaram, ali je ona odbila. Od tog časa nisam baš voleo geografiju.

Ono što mi je olakšavalo  je to što sam sam bio u grupi drugova i drugarica kao i kod učiteljice zato što su me oni dobro poznavali. Drugarice koje sam već pomenuo su mi najviše pomagale, a od drugova sam voleo da se družim sa Filipom. Dešavalo se par puta da smo sedeli zajedno na nekim predmetima, i da smo pozajmljivali pribor jedan drugome. Voleo sam da se družim i sa Ognjenom, ali me je on ponekad zezao. Još neki dečaci će mi takođe ostati u lepom sećanju.

Međutim, malo po malo, osnovno školovanje se bližilo kraju, pa sam bio dodatno napetiji, jer nisam znao kako ću da se snađem na kraju. Osim toga, bilo mi je i teško da spremam maturski ispit, pa su morali roditelji da mi pomažu u učenju. Sećam se da se moja mama čak dopisivala sa  mojom najboljom drugaricom Lanom i da su pričale o tome kako da mi se pruži podrška na ispitu. Osim toga, imala je sastanke i sa nastavnicom srpskog i pedagoškinjom škole, takođe sa istim ciljem. Uputili su i zahtev Ministarstvu da maturski ispit polažem uz asistenta, i doneli smo odluku da mi asistentkinja na završnom ispitu bude moja učiteljica.

Za vreme maturskih ispita, ona se trudila da mi pomogne tako što mi je pojašnjavala zadatke koji mi nisu bili jasni. U isto vreme mi je govorila da se sam potrudim, kao što je to radila i dok sam bio u njenom razredu. Mi smo dva dana radili maturski ispit iz srpskog i matematike, i bilo mi je teško da to polažem, ali morao sam da bih dobio diplomu.

 Sećam se da smo se po završetku maturskih ispita skupili moji roditelji, učiteljica, drugovi i drugarice i ja, a bio je tu i nastavnik veronauke, i sa svakim od njih sam se pojedinačno slikao, bilo mi je baš lepo tog dana, ali i teško što sam morao da se rastajem od njih.

 Pre ovih ispita smo imali matursko veče u prostorijama škole, i tamo mi je bilo lepo sa društvom, slikao sam se sa svim drugovima i zaposlenima u školi. Okupljanje je bilo kod Vukovog spomenika, a svi smo došli u pratnji svojih roditelja. Matursko veče služi da se slavi kraj školovanja.

 Na samoj maturi je svirao jedan klavijaturista, a pošto ja obožavam muziku, poželeo sam da malo zasviram na njegovim klavijaturama, ali mi on to nije dozvolio. Kasnije sam se veselio uz muziku, ali sam u jednom trenutku osetio da sam veoma umoran, pa sam pozvao roditelje i sestru da dođu po mene. Malo mi se spavalo, ali sam sutradan hteo da gledam nešto na televiziji, pošto sam tada imao opsesije da moram da gledam određene televizijske emisije, pa ni ovog puta to nisam mogao da propustim.

Bilo mi je prilično teško što sam odlazio iz svoje osnovne škole, u kojoj sam proveo osam divnih godina, i što sam morao da donesem odluku u koju srednju školu ću da se upišem. Raspitivali smo se oko toga, koja bi škola bila idealna za mene, o smerovima u njima, i roditelji su hteli da to bude ili ekonomska ili pravno birotehnička škola. Meni se ta ideja nimalo nije sviđala, jer sam želeo da budem novinar. Roditelji su mi objasnili da takva srednja škola ne postoji, pa sam na kraju pristao da upišem Drugu ekonomsku školu, smer poslovni administrator. Još jedna stvar mi se nije dopadala u vezi ove škole – naime, osam godina sam do svoje osnovne škole uvek išao istim putem. Sada sam shvatio da će se to promeniti, i da ćemo ići drugim ulicama, što mi se nije sviđalo. Kasnije sam se ipak navikao i prihvatio ovu promenu.

Pre početka školske godine, moji roditelji i pedagoškinja iz osnovne škole imali su sastanak u Drugoj ekonomskoj školi, da bi upoznali zaposlene sa mojim načinom učenja i potrebnim prilagođavanjima. Bili su tu i direktor škole, dve pedagoškinje i psihološkinja i neke prosvetne savetnice.

Sutradan smo imali još jedan sastanak jer je direktor izrazio želju da roditelji dovedu i mene da me upoznaju. Na sastanku su bili isti ljudi kao i prethodnog dana, samo što nam se ovoga puta pridružio i profesor fizičkog. Kada sam ih video, ja sam direktoru rekao da liči na jednog poznatog harmonikaša, a  profesoru fizičkog na omiljenog pisca. Njima je to bilo simpatično i malo su se nasmejali. Direktor mi je na to kazao da je i on muzičar, ali i fudbalski sudija, a profesor mi je rekao da je on rođak tog pisca. Inače, razredni je trebao da mi bude profesor građanskog, ali je direktor posle ovog sastanka doneo odluku da mi razredni starešina bude pedagog i nastavnica građanskog vaspitanja, jer je znao da ona ima iskustva sa osobama koje imaju teškoća.

Radovao sam se polasku u srednju školu, ali mi je teško bilo kada sam saznao da niko poznat iz moje osnovne nije upisao Drugu ekonomsku školu, pa nisam imao nikog da me bar malo bodri, hrabri, govori da će sve biti u redu, i sa kim bih podelio svoje probleme. Čuo sam i da se deca iz mog novog razreda nisu nikada sretala sa osobama sa teškoćama, pa sam se mnogo brinuo kako će se oni snaći i kako ću se ja snaći sa njima.

Sećam se i prvog dana u srednjoj školi. Imali smo čas građanskog vaspitanja i razredna nas je sve pitala zašto smo upisali Drugu ekonomsku školu, i obrazovni profil poslovni administrator. Ja sam rekao da želim da budem novinar, i rekli su mi posle da sam se tog dana izdvojio, jer sam bio skoro jedini koji je  znao čime želi da se bavi u budućnosti. Narednog časa, bez mog prisustva, razredna je razgovarala sa decom, i objasnila im neke stvari o autizmu i upoznala ih je sa nekim mojim specifičnostima. Ovo je bilo potrebno da se oni ne bi iznenadili, ako se budem uznemirio, a njima ne bude bilo jasno zbog čega. Da im ona nije na to ukazala, verovatno bi se pitali zbog čega se tako ponašam. Čuo sam da su na tom času neki drugovi rekli da smatraju da ne bi trebalo da idem sa njima u odeljenje, već u specijalnu školu.         

Jedna situacija se desila kada sam poželeo da kupim palačinke u školskoj kuhinji i kada sam se uznemirio što je nekim mojim drugovima i drugaricama bilo veoma čudno. Problem je nastao zato što sam ja želeo da palačinke kupim preko reda, jer sam se bojao da ću zakasniti na čas. Prodavac mi je rekao da moram da sačekam red, na šta sam ja burno reagovao i počeo da vičem. Drugarica iz odeljenja mi je dobacila “Ćuti”, zbog čega sam se još više naljutio. Preneo sam razrednoj šta se dogodilo, i usput napomenuo da hoću da napustim odeljenje, jer sam se jako uvredio zbog reakcije moje drugarice. Razredna je ipak uspela da me smiri.

Nekoliko dana kasnije su mama i razredna razgovarale o tome kako da mi se pomogne u odnosu sa vršnjacima, i dogovorile su se da na jedan čas dođe Milena Jerotijević, psiholog, koja me je poznavala od malih nogu. Drugovi su i za nju imali mnogo pitanja, što o autizmu, što o meni lično, a sve sa ciljem, kako da me bolje razumeju. Razredna i ja smo otišli u drugu učionicu, jer su se oni pribojavali da me ne povredi neko pitanje i komentar.          

Takođe, i situacija sa nastavnicima je bila slična, jer su mama i razredna, što sa njima, što međusobno, imale bezbroj razgovora, sa ciljem kako da mi se pruži podrška u učenju. Ipak, neki nastavnici su pokazali više spremnosti da mi pomognu i donekle se prilagode, a neki manje.

Tada su se pojavili i predmeti i nastavnici koje nisam voleo.  Nisam voleo profesore koji nisu umeli ili nisu hteli da mi objasne zadatke koje sam radio na kontrolnima. Takođe, nisam voleo one nastavnike koji nisu bili dobri prema drugoj deci iz razreda.

Voleo sam da idem na časove kod profesora fizičkog, zatim na srpski i matematiku, zato što su i nastavnice koje su mi predavale bile izuzetno ljubazne prema meni, a isti je slučaj i sa nastavnicima fizičkog. Sa nastavnikom fizičkog sam tokom ove četiri godine školovanja postao prijatelj. Još uvek smo u kontaktu, i to tako što me je on uključio u treninge sa drugim mladim ljudima.

Jedan od predmeta koji mi je bio težak je Poslovno administrativna obuka. Već na samom početku, dobili smo zadatak da osnujemo virtuelno preduzeće. Ja sam se ponadao da ćemo možda osnovati neko preduzeće koje se bavi izdavanjem muzičkih CD-ova, i sigurno bi mi bilo lakše da učim kad bi se to ostvarilo, ali do toga nije došlo zato što su drugovi iz odeljenja želeli da osnuju preduzeće koje se bavi trgovinom parfemima što mene uopšte nije interesovalo. Između ostalog, i zbog toga nisam voleo da učim ovaj predmet.

Jednom prilikom, kada mi nije bilo jasno šta i na koji način treba da uradim, tražio sam pomoć drugova, a onda i od nastavnice. Ona je tada predložila da organizujemo sastanak sa mojom mamom i razrednom, kako bismo se dogovorili na koji način bi najbolje moglo da mi se pomogne i prilagodi nastava. Na tom sastanku dobio sam neke zadatke koje smo posle mama i ja provežbali kod kuće.

 Nekoliko časova kasnije opet se dogodila jedna neprijatnost. Nastavnica nas je rasporedila u službe i ja sam bio sa nekim učenicima koji nisu baš imali posebnu želju da mi pomognu. Jedna drugarica je ipak uradila zadatak umesto mene i htela da me potpiše, ali nastavnica to nije dozvolila. Ja sam i sam želeo da uradim zadatak, ali mi je trebala pomoć koju nisam dobio. Mnogo sam se zbog toga uznemirio i želeo sam da odem kod razredne da joj se požalim i da mi ona pomogne da se nekako smirim. Razredna tada nije bila u školi, a ja nisam znao više šta da radim, pa sam se čak i rasplakao na sledećem času. Nastavnica kod koje smo imali ovaj čas me je smirivala, baš kao i drugovi iz odeljenja, govoreći mi da će sve biti u redu. Zbog ove situacije, danima sam bio nervozan i bilo mi je mnogo teško.

Imao sam još jedan sastanak sa nastavnicom i sa razrednom, pa mi je posle bilo malo lakše kada su mi one objasnile kako treba da radim, ali svejedno, ovaj predmet mi je bio težak.

Kancelarijsko poslovanje, iako smo učili slične stvari kao i na Poslovno administrativnoj obuci sam voleo, zato što je nastavnica bila dobra, slala nam je mejlom materijal za učenje, umela je i da me ohrabri kada se uznemirim, čak je sa mnom ponekad pričala o temama koje su mi bile zanimljive, a nisu bile u vezi sa gradivom. Lepo sam se uklopio na njenim časovima i ona me je stalno pohvaljivala jer sam bio aktivan.

Nastavnica spoljno trgovinskog poslovanja je važila za veoma strogu. Ipak, zajedno smo nekoliko puta bili kod razredne da se dogovorimo o načinu rada, a sve sa ciljem kako da naučim zadato gradivo. I sada, kad god se sretnemo, srdačno se pozdravimo i lepo popričamo.

Nastavnik ruskog je bio izuzetno fin čovek prema meni i uvek se trudio da mi pomogne u učenju i da me pohvali kad sam nešto dobro uradio i da me ohrabri da nastavim da učim.

Sa nastavnicom ekonomije sam se tokom sve četiri godine školovanja odlično razumeo. Ona je umela da me ohrabri kad se uznemirim, davala mi je jednostavne zadatke, prilagođavala gradivo za učenje, a osim toga mi je pomagala na maturskom ispitu iz stručnih predmeta i na tome sam joj zahvalan.

 U četvrtoj godini sam dobio nekoliko sjajnih nastavnika, koji su mi ulepšali školovanje. Svako od njih mi je bio interesantan na svoj način, pa mi je to dalo dodatni podstrek da zavolim školu.

Nastavnica srpskog, inače treća po redu, se trudila da me uključi u aktivnosti na časovima, pa sam često dobijao zadatak da pročitam neki tekst koji smo obrađivali. To mi se mnogo sviđalo jer sam mogao da zamišljam da sam spiker i voditelj, i zbog nastavnice počeo sam rado da čitam školsku lektiru i da se na času javljam i komentarišem to što sam pročitao.

Nastavnica sociologije uvek je bila spremna da sa mnom priča. Zahvaljujući njoj, voleo sam da idem na časove sociologije, i kad god bi mi se neka tema učinila interesantnom, ja bih se javljao i rekao šta mislim o njoj. Jedna takva tema su bili mediji, i to mi je bilo posebno zanimljivo. Ove teme obrađivali smo i na časovima psihologije i veština komunikacije, i zbog toga sam mnogo voleo i ove predmete i iz njih imao dobre ocene i rado ih učio. Voleo sam i časove logike sa etikom, a nastavnik koji je predavao ovaj predmet me je pohvaljivao kad god sam se uključivao na njegovom času.

Nastavnica istorije je takođe bila jedna od onih koja mi je pomagala i ohrabrivala da nastavim dalje, pa sam učio, iako me istorija baš i nije interesovala. Nastavnica knjigovodstva i ja smo se odmah dobro razumeli, i na njenim časovima sam voleo sebe da zamišljam kao vlasnika produkcijske kuće, pa mi je bilo lakše da učim, iako mi se predmet uopšte nije dopadao. Nastavnica koja mi je predavala geografiju u prvoj godini je odmah videla da se dobro snalazim na geografskoj karti pa me je često izvodila na tablu i pohvaljivala me je, što je meni mnogo značilo, i iz njenog predmeta sam imao peticu. Bilo mi je žao kada je otišla, ali mi se i novi nastavnik mnogo dopadao. Nastavnica informatike me je mnogo čemu naučila, ali mi se dopadalo što sam mogao da radim prezentacije o svom životu, iako je ponekad bila stroga, što nisam baš vole.

I neki drugovi su me prihvatili više, a neki manje, a naročito sam voleo one koji su hteli sa mnom da razgovaraju o  mojim interesovanjima, televizijskim emisijama i muzici. U prvoj godini sam do polugodišta sedeo sam i bio usamljen, a onda je pored mene sela jedna drugarica čiji brat takođe ima autizam, posle čega mi je bilo odmah lakše. Ona i još par drugova iz odeljenja su bili izuzetno ljubazni prema meni, i govorili mi da će sve biti u redu, ako se uspaničim.

Združio sam se i sa dve drugarice koje su povremeno provodile vreme na odmorima sa mnom pored radijatora na hodniku. Sa njima sam voleo da pričam ali i da im se poverim o problemima. Imao sam i drugaricu koja  je u početku pristajala da priča sa mnom, ali kasnije više nije želela to da radi, zbog čega sam se uvredio. Pokušavao sam da je nagovorim da nešto zajedno radimo, ali nikada mi to nije uspevalo zbog čega sam i dan-danas tužan i razočaran.

U prvoj godini, tokom srednje škole, sam imao neobičnu proslavu rođendana, koju ću dugo pamtiti. Naime, došle su moje drugarice iz osnovne u srednju školu da mi čestitaju. Drugovi iz odeljenja, i nastavnica kod koje smo imali taj čas su se baš bili iznenadili. One su mi donele autograme nekih poznatih ličnosti, zbog čega sam bio srećan. Bio sam mnogo srećan što su došle moje drugarice.

 Proslava mog osamnaestog rođendana bila je baš lepa. Bili su mi rođaci i kumovi, ali sam se mnogo obradovao i što su došle moje najbolje prijateljice iz osnovne škola, a pored njih je bilo maltene pola mog odeljenja iz srednje, zajedno sa razrednom. Dobio sam puno poklona, a najviše sam se obradovao što se jedna drugarica potrudila i donela mi video čestitke od dve poznate ličnosti. Čak je došao i direktor škole. Od njega sam dobio knjigu, ali je želeo da me usreći i tako što je pozvao svog prijatelja koji je muzičar i zamolio ga da mi čestita rođendan.

18-ti rođendan mi je ostao u lepom sećanju, i mnogo mi je značilo što su svi drugovi bili da mi ulepšaju taj dan.

Negde u to vreme direktor me je uključio u školski hor, jer je znao da ja volim muziku. Imao sam i pre toga običaj da ponekada svratim na probu hora, i to me je opuštalo i smirivalo u nekim situacijama, kada sam bio napet. Prvi moj nastup sa školskim horom bio je na proslavi maturske večeri. Direktor me je tom prilikom upoznao i sa televizijskim voditeljem koji je vodio maturu, i to mi je mnogo značilo.

Događaj koji ću takođe dugo pamtiti je i što mi je pružena prilika da budem i voditelj priredbe. Naime, Druga ekonomska škola je slavila 75 godina postojanja i ja sam u ime učenika i zaposlenih otvorio program koji se odvijao u Pozorištu na Terazijama. Bio sam baš ponosan zbog toga.  Samu priredbu smo pripremali mesec dana, a meni su, da se pripremim, pomagale profesorke srpskog jezika. Sa članovima hora i direktorom sam imao nastupe na nekoliko televizija i bio sam baš srećan zbog toga. Tokom ovih gostovanja sam takođe imao prilike da upoznam neke poznate ličnosti.

Osim što sam bio član hora, išao sam i na novinarsku sekciju što mi se mnogo sviđalo. Čak sam, zajedno sa još jednom drugaricom uradio intervju sa drugom koji je muzičar i svira i peva u dva benda, i taj članak je objavljen u školskom listu. Nastavnica koja je vodila sekciju mi je i predavala srpski u trećem razredu i zbog toga sam voleo da idem na njene časove.

Od drugova su mi najviše pomagali drugarica koja je sa mnom sedela u klupi i dve drugarice sa kojima sam često provodio odmore pored radijatora u hodniku. Takođe, pomoć i podršku sam dobijao i od drugova koji su sedeli u klupi iza moje. Oni su mi objašnjavali nešto što mi ne bi bilo jasno, smirivali bi me ako bih se iznervirao, podsećali me da nešto treba da naučim ili da ćemo imati kontrolne ili pismene zadatke, i ponekad mi slali mejlom ili preko fejsbuka materijal za učenje.

 Međutim, ja sam želeo da se sa njima družim i van nastave, ali taj cilj nikada nisam ostvario. Oni su par puta dolazili kod mene kući, i bilo mi je drago zbog toga, ali, ja sam želeo da se viđamo češće, da ponekad odemo u kafić i slično. I razredna je pokušala da mi pomogne u tome, ali bez mnogo uspeha. Kada bih predložio da se negde nađemo, oni bi mi rekli da npr. idu na neki rođendan, da moraju da uče, a ja bih bio razočaran.                 

Tokom sve ove četiri godine sam učio tako što su mi u tome pomagali roditelji. Za neke predmete je bila zadužena mama, a za neke tata. Međutim, oni su gradivo iz osnovne škole znali, pa su mogli mnogo više da mi pomažu, a gradivo iz srednje nisu znali, pa su i oni morali prvo da uče, da bi mogli meni da pomognu. I u srednjoj školi smo nastavili da učimo tako što bi povezivali gradivo sa stvarima koje  me interesuju, i onda mi je bilo lakše i interesantnije.

Krajem četvrtog razreda sam počeo da spremam maturski ispit, ali mi je to bilo mnogo teško. Srpski i maturski praktični rad učio sam sa mamom, a tata je bio zadužen za stručnu teoriju. Nije mi se baš učilo, ali bez položenog maturskog ispita se ne može dobiti diploma.

 Ja sam posle srednje škole želeo da  idem na fakultet koji ima veze sa novinarstvom.  Sada sam  razočaran jer nisam ostvario ovaj cilj, jer moji roditelji misle da bi to za mene bilo previše teško, i da mi na fakultetu ne bi prilagođavali pristup kao u srednjoj školi niti bih imao direktora i razrednu kojima bih mogao da se obratim za pomoć. Sada pokušavam da manje razmišljam o tome.

Posle mature smo imali podelu diploma. Kad sam dobio diplomu o završenoj srednjoj školi, pogledao sam koje su to stučne kompentencije za poslovnog administratora i nisu mi se dopale. To sam i rekao drugarici iz klupe, kao i da ne želim te poslove da radim.

Nadam se da će se ipak neki moji ciljevi ostvariti, ali bih se u isto vreme pripremio da radim, čak i one poslove koji mi se ne sviđaju.

Stefan Lazarević