Šta za mene znači zapošljavanje

10. May 2022.

Već sam u jednom od ranijih tekstova opisao da u poslednje vreme razmišljam o eventualnom zaposlenju. Ta ideja me malo brine pogotovo što mi se ne sviđa mnogo moja struka, ali je jako važno da se čovek zaposli da bi imao od čega da živi. Na posao se ne ide samo da bi se radilo i zaradila plata, već i da bi izašao iz kuće, prošetao negde, popričao sa kolegama itd. Možda bi bilo dobro kada ne bih radio svakog dana, ili radio četiri sata.                                                                                      

Kako se rodila ideja o zapošljavanju?

Kada sam završio srednju školu, ja sam želeo da studiram novinarstvo. Roditelji i razredna su smatrali da tamo ne bi imao ko da mi prilagođava gradivo kao u srednjoj školi. Došli smo na ideju da bi bilo dobro da se zaposlim, međutim meni se to nije ni malo sviđalo. Ipak, polako sam sazrevao i shvatao posledice zapošljavanja. Tata mi je pričao da mnogi ljudi ne vole da idu na posao, ali moraju da bi zaradili platu. Počeo sam da na internetu „na silu“ tražim posao i hteo da vidim šta bi to bilo najbolje za mene. Čak sam i saopštavao roditeljima ono što sam našao, na šta su oni odgovarali da za sada nigde ne žurimo, i da se posao ne traži tek tako. Jednom prilikom sam mami saopštio svoju želju za zapošljavanjem. Ona mi je objasnila da ako želim da radim da moramo ozbiljno time da se pozabavimo. Nekoliko puta smo u poslednje vreme razgovarali na ovu ideju, i zaključili smo da bi : morali da vidimo i kakvi su poslodavci koji bi radili sa mnom, kako bi se snašao, zatim bi išao i na radnu komisiju koja bi morala da proceni koje poslove bi mogao da radim a šta ne, kao i to da bi mi bilo potrebno teže navikavanje. Sve ovo zahteva veliki trud i napor. Zato i pišem ovaj tekst da bi uticao na ljude da mi pomognu u ovom cilju.                                                                                          Saznao sam da se posao traži godinama, mnogi idu i na radne komisije, na prakse i obuke ne bi li stekli radne veštine. Kada pričam o svom zapošljavanju, usput napomenem da je jako teško vreme danas za posao, ali da se jednom mora početi raditi. Ljudi su mi odgovorili da je tačno ovo što sam rekao.                                                                                                                                                                         

Oglase za posao najčešće gledam na Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Počeo sam da listam i gledam koji bi poslovi bili idealni za mene. Vodim računa da to budu poslovi koji bi imali veze sa mojom strukom, završio sam IV stepen stručne spreme, ali nailazim na sledeće prepreke: Poznavanje stranog jezika, mnogi su završili faukltete, radna mesta su daleko, vozačka dozvola, neki poslovi nisu u vezi sa mojom strukom itd. Npr, kada sam roditeljima i sestri saopštio kakve sam poslove našao, oni su mi odgovorili da neke od ovih njih ne bih umeo da radim, kao i da bi za početak morali da nađemo neki lakši posao.

Jedna prijateljica mi je skrenula pažnju da nismo u prilici baš da biramo posao koji ćemo raditi, već da moramo da prihvatamo ono što nam se ponudi. Tu sam se našao u nezgodnoj situaciji. Želeo bih da se bavim novinarstvom i muzikom kao zanimanjem, odnosno da mi to bude životni poziv. Kada pričam o tome moji roditelji mi govore da to nije realno i da bi trebalo time da se bavim iz hobija.                                            

 Iako sam završio srednju ekonomsku školu, zanimanje za koje sam se školovao mi se ne sviđa. Razmišljam o tome kojim bi drugim poslovima mogao da se bavim, i mislim da bih možda radio neke jednostavne poslove (bibliotekar, kurir ili arhivar) . Jedna od mojih želja je bila i da radim u prodavnici na slaganju robe, ili  za kasom. Međutim, mama mi je objasnila da je malo nezgodno da radim na kasi, ako ne znam šta ću sa novcem, pošto se tu i ne snalazim baš najbolje. Nadam se da će se neka od pomenutih želja ostvariti, ali bih se u isto vreme pripremio da ću morati da radim i one poslove koji mi se ne sviđaju. Razlog zbog kog ne bih radio administrativne poslove je taj što mi se nije svideo način rada profesorke koja mi je predavala ovaj predmet, te nisam ni imao želju i volju da se trudim kad je administracija u pitanju. Ipak, ako mi se i takav posao ponudi, prihvatiću da ga radim.                   

Mama i ja smo nedavno počeli da radimo izveštaj gde smo unosili podatke sa seminara, i pošto sam skapirao o čemu se tu radi, procenio sam da bi takav posao mogao da radim, i da imam talenta za to. Svidelo mi se što su neki učesnici seminara obeležili u sve kolone npr. potpuno se slažem, ili delimično se slažem. Mnogi su mi skrenuli pažnju da na poslu nije isto kao i kod profesorke, kao i da moram da odvojim te dve stvari, a ima i onih koji me ubeđuju da ne moram da radim ono što mi se ne sviđa.                                                                                                                                                                                          

Mama mi je takođe objasnila da poslodavci ne žele da zapošljavaju osobe sa teškoćama, jer im je lakše da primaju nekoga ko može samostalno da radi, jer ne mora ništa da im se objašnjava. Poslodavci treba da zapošljavaju i ove osobe, i da im pomažu da rade. Ipak, kada se budem zaposlio trebalo bi da se skoncentrišem šta radim i izvršavam naloge, a ne da razmišljam o drugim stvarima. Malo se brinem kako će poslodavci i zaposleni  u firmi postupiti sa mnom, da li bi neki od njih imali strpljenja sa mnom itd.                                                                                                                                                            

Pomoć na poslu bi mi značila tako što bi  se poslodavci i drugi zaposleni  upoznali sa problemom koji imam, da pročitaju moje blogove, ne bi li se tako lakše razumeli. Takođe, pripremio bih se i da ne očekujem previše pomoći već da se i sam potrudim da radim i skoncentrišem se na zadatke.                                                                                                                                                                                 

Jedna od mojih ljubavi je i pisanje. Sa pisanjem sam počeo još u osnovnoj školi kada sam vodio neke događaje u nekim sveskama. Kasnije sam dobio računar i počeo da pišem dnevničke zapise o svom životu. Pisao sam ih najčešće kada sam se iznervirao, jer sam osetio potrebu da svoja osećanja iskažem kroz tekstove. Mama je znala da postoje ti tekstovi, čitala ih je, i pričala o tome sa svojim koleginicama. Kada je VelikiMali dobio ponudu za 10 tekstova, oni su meni ponudili 3.                            

Prvi moj tekst je objavljen na blogu Tima za socijalno uključivanje u ime sajta IZI Veliki Mali, koji je bio sastavljen od dnevničkih zapisa iz moje srednje škole, a kasnije sam objavljivao i dva teksta o svom školovanju za isti sajt. Zahvaljujući dobijenim komentarima SIPRU mi je ponudio da budem samostalni bloger, što sam sa zadovoljstvom prihvatio. U tekstovima sam pisao o problemima u komunikaciji sa drugim ljudima, o situacijama koje me uznemiravaju, kao i o reakcijama na njih. Pisao sam i o svom osamostaljivanju, kako sam počeo da se krećem po gradu, o predrasudama o osobama sa autizmom, a takođe napisao sam i jedan tekst o stvarima u kojima sam dobar. Svi moji tekstovi su izazvali dosta reakcija, bili su najčitaniji, deljeni na društvenim mrežama i lepo  sam se osećao zbog dobijene podrške. Takođe, sviđalo mi se što je neke od mojih tekstova prenosilo nekoliko internet portala.                                                                                                                                                                                   

Pošto se bavim novinarstvom kroz blog i muzikom kroz sviranje klavijatura uživam u tome i čini me srećnim, ali mi je teško da prihvatim što nije realno da se to ostvari da se time bavim kao profesijom. U isto vreme mi znači što mi ljudi daju podršku i veću želju i volju da nastavim time da se bavim. Uprkos svemu, nadam se da će se te moje želje ipak ostvariti. Kada pričam o svojoj želji da budem novinar, mnogi ljudi mi kažu da je jako teško vreme, zato što se mnogi ljudi prijave, a samo neki uspeju.                                                                                                                                                                                       

Od malih nogu sam voleo novinarstvo i sve vezano za medije. Omiljene novine su mi bile „Radio TV Revija“, jer sam u njima mogao da pročitam TV program. Često sam imitirao novinske tekstove, iako neki od izraza nisu uobičajeni u svakodnevnom životu. Međutim, kada pričam o svojoj želji da budem novinar, mnogi ljudi mi kažu da je jako teško vreme, zato što se mnogi ljudi prijave, a samo neki uspeju. Svaki put kada ovo govorim mama mi skreće pažnju da se može desiti da dobijem zadatak od urednika nekog lista da napišem tekst na temu koju uopšte ne znam t.j. ne bih se u njoj pronašao i na kraju bih ostao razočaran. Samim tim, verovatno bi i urednici tih listova morali da mi prilagođavaju teme, pa bi i njima bilo dodatno teže zato što se oni ranije nisu susretali sa nekim ko ima teškoće. Svestan sam da se od novinara očekuje da bude samostalan, sluša urednika, a ne da stalno traži pomoć.                                                                                                                                                                    

Moja nekadašnja terapeutkinja, a sada prijateljica mi je pomogla da se uključim u aktivnosti Organizacije kreativnog okupljanja OKO. Tamo sam naučio mnoge veštine, a jedna od njih je bila i kako da rešavam konflikte u situacijama kada se iznerviram. Mislim da je ovo bilo veoma važno i za druge učesnike pogotovo da bi naučili kako osoba sa autizmom razmišlja i kako mogu da pomognu nekome sa sličnim teškoćama, ne samo u razrešavanju konflikata, već i kako da razumeju situaciju. Takođe, učestvovao sam i u predstavama na temu Rodno zasnovanog nasilja, i igrali smo u nekoliko srednjih škola, između ostalog i u mojoj bivšoj Drugoj ekonomskoj. Svi ljudi i volonteri organizacije su mi od prvog dana pružili podršku. Sviđa mi se što odmah prepoznaju šta volim, a šta ne. Neke od mojih tekstova su oni objavili i na svom fejsbuk profilu, a objavio sam za njihov sajt i tekst u kome sam pisao o svom bavljenju muzikom.                                                                                                                                 

Moji prijatelji iz OKA su mi na fejsbuku poslali prijavu za radionicu javnog nastupa u Kancelariji za mlade Beograd. Čim sam video prijavu, odmah sam pristao zbog gorepomenute želje, ali i zbog iskustava koje sam imao u nekim javnim nastupima, pa sam rešio da te veštine unapredim. Sviđalo mi se što sam na tim radionicama dobijao zadatke da glumim novinara, voditelja i vlasnika diskografske kuće, ali i da sa svojim vršnjacima osmislim temu javnog govora, te sam odabrao tekst u kome sam pisao o predrasudama o osobama sa autizmom. Takođe, i novinarka koja je držala radionicu mi je puno pomogla tako što je znala za gorepomenutu želju, stalno me je pohvaljivala da sam bio aktivan, a posebno mi je značilo što su me prihvatili i vršnjaci sa radionice, govoreći mi da im je ovaj moj tekst pomogao da me bolje razumeju.        

Pisanjem ovog teksta želim da podstaknem da ljudi razmišljaju o tome da bi i osobe koje imaju teškoće trebalo da se zaposle. Sve ove situacije koje sam opisao mi mnogo teško padaju, i nadam se da ću uspeti da to prevaziđem.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Stefan Lazarević