Voleo bih da prevaziđem određene teškoće

Primetio sam da imam određene teškoće, i voleo bih da nađem načina kako da to ih prevaziđem. Svestan sam da je drugim ljudima moje ponašanje  malo neobično i čudno. A moje teškoće su brojne – previše opsesivno spominjem određene ličnosti, u nervozi često zovem druge ljude, teško mi je da pratim razgovore između drugih ljudi itd. A imam i još jednu teškoću – da nađem osobu sa kojom bih mogao da se družim.                                                             

Često se dešava da sretnem ljude, i želim da pričam sa njima o određenoj temi, ali mi smeta što nemaju vremena da me saslušaju, odnosno, prekinu me u pola rečenice. Bude mi jako neprijatno i krivo kada me prekinu u pola rečenice i bez objašnjenja. Ne razumem zašto to rade. U isto vreme bi trebalo i sam da se potrudim da to prevaziđem, i ne očekujem previše od drugih ljudi da mi posvećuju pažnju i vreme.                                                                                                    Već sam opisao da imam običaj da zovem ljude kad sam nervozan, ljut ili mi je dosadno. Voleo bih da to prevaziđem i ne zovem ljude u ovim momentima. Najčešće zovem ljude koji baš i nisu zainteresovani da se druže sa mnom, pa na njih iskaljujem bes kad se ne jave. A sa druge strane bes iskaljujem čak i na moje najbolje drugarice i ljude koji mi pružaju podršku.                                                           

 Svestan sam da je Njima naporno da slušaju kada sam uznemiren, i da ne umeju uvek da se snađu u ovim situacijama. Niko mi do sada nije rekao da sam dosadan, ali mi se dešava da mi ne odgovore na poziv, ili poruku, što mi još teže pada. Brinem da ne počnu da me izbegavaju. Da me ne bi ljudi izbegavali, potrudiću se da ih manje zovem.                                                                                             

Takođe, jedna od mojih teškoća je i da pratim kada drugi ljudi međusobno razgovaraju. Kad god odem u kafić sa drugaricama, ili kod nekoga u goste, one počnu da pričaju o nekim temama koje mi nisu interesantne, ili ih ne razumem dovoljno. Da bih bolje razumeo temu, počeo sam čak i na diktafonu da snimam razgovore. Primetio sam da je drugim ljudima neobično što snimam razgovore na diktafonu na mom telefonu, ali to radim da bih bolje razumeo temu, da bih roditeljima i sestri ispričao kako je bilo.                                                                                                                                                       

Često se dešava da po povratku kući me pitaju kako je bilo na razgovoru, a ja ne umem da odgovorim. Takođe, i kada imamo neke sastanke, mi je teško da pratim i razumem teme. Zbog toga se vrlo često iznerviram. Jednom prilikom sam bio kod mame na poslu, i imali smo neki sastanak na ZooM platformi, sa ljudima koji su radili neke teme o osobama sa invaliditetom. Nisam do kraja uspeo da ispratim temu, zbog čega sam se iznervirao. Svi su se trudili da mi pomognu da razumem temu najbolje što su mogli.  Kad sam video da ne mogu da ispratim temu sastanka, pokupio sam se i otišao. Mama i njene koleginice su me smirivale govoreći mi da ne bi trebalo da se zbog toga nerviram, i da je i njima teško da prate ZooM sastanke.                                                 

Kada snimam razgovore na diktafonu, najpre bi trebalo da pitam osobu sa kojom razgovaram, da li je u redu da snimam razgovor, pa tek onda da to radim. Moram još jednom ovo da naglasim – razgovore snimam na diktafonu, da bih bolje razumeo temu                                                                              

  Često se dešava da ne mogu uživo da se koncentrišem kada uživo pratim razgovore sa ljudima, i poželim da pričam o temama koje su mi zanimljive, pa sve to zajedno snimam na diktafonu. Često preslušavam snimke na diktafonu, pa tačno osetim način Njihove i moje komunikacije.                         

Drugi ljudi bi pričali o filmovima koje su pogledali, o međusobnim druženjima, o dogodovštinama iz života...... a kod mene se razgovor odvija na određene teme koje samo mene zanimaju, a da pri tom uopšte ne vodim računa da li me još nešto zanima, ili šta druge ljude zanima. Moram da naučim da i ovo prevaziđem, i da se potrudim da saslušam razgovor sa ljudima onako kako treba.                                                                                                                                                                                                  

Mama me često savetuje da kad treba da se nađem sa određenom osobom da treba da ga pitam neke stvari vezane za njegov ili njen život, npr: da li imaju momka, kako im je bilo na letovanju, o nekim dogodovštinama iz života, kako mi je društvo iz osnovne itd. Vrlo često to ne uradim, nego ga sprovodim na moje teme. Da ne bi ljudima dosadio sa mojim temama, poslušaću mamine savete i razgovarati sa njima o gorenavedenim temama.                                      

 Svestan sam da je drugim ljudima neobično ovakvo moje ponašanje, i radiću na tome kako da prevaziđem ovu teškoću. Bilo bi dobro da kad razgovaram sa ljudima, da se potrudim da ih uživo saslušam, bez da snimam razgovore na diktafonu, ili da im spominjem teme koje su samo meni mi zanimljive. Trebalo bi da obratim pažnju i na teme o kojima drugi pričaju. Za sada mi to teško ide, ali radiću na tome da promenim svoje ponašanje,.  Kad sam sam, mogu da se bavim temama koje su mi zanimljive, ali u razgovoru sa drugim ljudima moram da zaboravim na njih.                                                                                                                                                                                                                                            

Ne umem tačno da opišem kako prevazilazim ove teškoće, ali sam svestan da bi trebalo da ih prevaziđem. Kada pišem o ovim problemima, uvek se setim kako mi je bilo teško da prevaziđem ranije teškoće, npr. imao sam opsesiju i skoro neprekidno sam vrteo praznu kutiju od kreme (karakteristično za osobe sa autizmom), imao sam teškoća u osamostaljivanju po kući i po gradu. U međuvremenu sam ih prevazišao i napredovao. Isto ću prevazići i sve teškoće u kojima se sad nalazim.                                                                                                                                                                                

Još jedna od mojih teškoća je da nađem osobu sa kojom bih mogao da se družim. Povremeno se čujem sa dečkom koji ima cerebralnu paralizu, sa kojim komuniciram preko interneta, jer živi u drugom gradu. I njemu je dosadno, kao i meni, pa nam je zabava da se družimo na ovaj način, tako što mu sviram. Sa vršnjacima iz osnovne i srednje škole se slabo čujem i viđam, zbog čega mi je mnogo žao.                                                                                                                                                                     

Godinama pokušavam da nađem osobu sa kojom bih mogao da se družim. Upoznajem se i stupam u kontakt sa njima, ali sve to traje kratkog daha. Putevi nam se raziđu. I dan- danas mi je žao što ne mogu da ostvarim odnose ni sa jednim od vršnjaka sa kojim sam bio u kontaktu. Ista je priča i sa sviranjem. Svirao sam par puta sa komšijama vršnjacima, ali kada bi im predlagao da imamo neke probe, oni se pravdaju da nemaju vremena, odnosno mi samo daju do znanja da to ne žele. I to je jedna od stvari koje mi teško padaju.                                                                                                                        

Nedavno sam se upoznao sa jednom devojkom koja ima autizam. Rođena je u Srbiji, a živi u Francuskoj. I njoj je isto dosadno, kao i meni, a ni ona ne može da nađe osobu sa kojom bi mogla da se druži. Zato je dobro što smo se upoznali i stupili u kontakt, tako što smo se našli u gradu, a kasnije i  preko društvenih mreža. Nadam se da će mi se sa njom posrećiti u druženju.                                                    

Osobe sa autizmom vrlo često imaju problema u komunikaciji. Kad ovo čujem pomislim: umem da čitam, pišem, govorim, razgovaram, zašto je onda komunikacija problem? Dok pišem ove redove, postaviću nekoliko pitanja: Zašto baš osobe sa autizmom i teškoćama ne mogu da nađu osobu sa kojom bi mogli da se druže? Da li je razlog naše neobično ponašanje ili nešto drugo? Da li je možda razlog što osobe sa autizmom stalno postavljaju jedna te ista pitanja? 

Ova četiri reda bi bila sasvim dovoljna da čitaoci razmisle o problemima u komunikacijij koje imaju osobe sa autizmom i teškoćama. Jedna prijateljica mi je pričala da kada idem među ljude, oni na meni svi fizički uopšte ne primećuju da imam problem, ali  po mom načinu komunikacije osete da nešto nije u redu, i da ljudi počinju da beže od mene. Dok ovo pišem, razmišljam sledeće:                              

Fizički se ne razlikujem od druge dece, govorim gramatički pravilno, tako da nema razloga da se primećuje da imam autizam. Zašto bih imao taj problem, ako se fizički ne razlikujem od drugih, i govorim gramatički pravilno. Možda je razlog moje neobično ponašanje, i postavljanje istih pitanja, ili kada krenem da agresivno zovem ljude.                                                                                                         

Ovakve radnje nisu uobičajene za ljude koji nemaju autizam, ali su moja ponašanja bila i još uvek su jača od mene. Ipak, nadam se da ću sve teškoće koje sam pomenuo u tekstu uspeti da prevaziđem, i voleo bih da se posavetujem sa nekim kako da se rešim ovakvih ponašanja. 

Dok ovo pišem, razmišljam sledeće: Zašto baš osobe sa teškoćama ne mogu da nađu osobu sa kojom bi mogli da se druže? Da li je razlog naše neobično ponašanje, ili nešto drugo? Voleo bih konačno da nađem osobu sa kojom bih za stalno bio u kontaktu.                                                                       

Ovakve radnje nisu uobičajene za ljude koji nemaju autizam, ali ovakva ponašanja su bila i još uvek je to jače od mene. Ipak, nadam se da ću sve teškoće koje sam naveo u tekstu, probati da prevaziđem, čak bih voleo i da se sa nekim posavetujem kako da ih rešim.                                           

                                                                                                                                       Stefan Lazarević